Prije par dana vraćala sam se kući, biciklom, Bulevarom crnogorskih serdara. Kako biciklističke staze na ovoj ulici još nijesu završene vozila sam kolovozom, sa desne strane, držeći se svog biciklističkog prostora uz desni ivičnjak. Taman sam bila pored nekadašnjeg hotela „Ljubović“, kad tik uz mene prođe vozilo – bolje da kažem, umalo ne prođe, jer me je retrovizor automobila zamalo zakačio, a automobil nastavio da se kreće malo ukoso, ka ivičnjaku, skoro pa sasvim zatvarajući moju putanju. Ne stigoh ni da pomislim da je dobro što se ovaj bliski susret nije pretvorio u sudar, kad automobil stade, uključiše se ona četiri svijetla, i ja u tome stigoh do otvorenog prozora taman na vrijeme da čujem dio razgovora:
– I vidiš sad kako si to uradila, sad je ona mogla da nas udari!
U trenutku shvatih da sam zapravo upala na praktični čas vožnje: instruktor je sa suvozačkog sjedišta davao uputstva i kritike djevojci za volanom, pomalo uplašenoj zbrkom koju je umalo napravila. Kad sam već tu, i kad sam već nepovrijeđena, odlučih da se pozovem u ovaj razgovor. A priča je dalje tekla, otprilike, ovako:
– Dobar dan! Zaista, umalo da se sudarimo maločas. Ako mogu da predložim, obratite ubuduće panju na bicikliste na putu, i na to da po Zakonu o saobraćaju imamo pravo i obavezu da na kolovozu vozimo uz desni ivičnjak, zamišljenom trakom širine 1m.
– Pa kažem ja njoj, mora da pazi… A vala i vi, šta ćete vi na kolovozu, idite ovim stazama – predloži instruktor.
– Nemamo staze na svim ulicama, a Zakon propisuje da se tamo gdje nema staza krećemo kolovozom, da ne bismo ometali ili ugrozili pješake na trotoaru. Uglavnom, imamo pravo na taj 1m sa desne strane, pa eto, obratite pažnju.
– E sad ne znam baš, ako vozači vama ostave taj jedan metar, ući će u ovu drugu traku kojom se kreću druga auta, i biće gusto… Kažem ja vama, bolje da vi idete trotoarom.
Tu već moja volja da se bavim podučavanjem zapade u krizu, pa se morah pozvati na svoje biciklističko, aktivističko i publicističko iskustvo, pa i na prilično teorijsko poznavanje Zakona o saobraćaju, stečeno tokom prethodne godine kroz pripremu priručnika „Biciklistika“. Prođosmo zajedno još jednom par osnovnih činjenica, opštih mjesta zapravo:
• Ljudi koji voze biciklo u gradskom saobraćaju, na magistralnim i regionalnim putevima, su učesnici i učesnice u saobraćaju čije je kretanje regulisano saobraćajnim pravilima propisanim Zakonom.
• Ta pravila treba da poštuju i vozači i biciklisti i pješaci i goniči stoke i svi drugi koji nekud idu kroz javni prostor, kako bi što bolje vodili računa o sebi i onima sa kojima dijele put. (Moguće je da sam djevojci za volanom u ovom dijelu rekla nešto u smislu: „Ja sam sigurna da vi ne želite nikoga da ubijete – kao što ja nipošto ne želim da se nađem na putu nekog automobila“. Par prijateljski nastrojenih vozača kojima sam kasnije prepričala događaj ocijeniše da je takav komentar neobziran prema nekom ko tek počinje da se navikava na učešće u automobilskom saobraćaju, te se za zakašnjenjem izvinjavam.)
• Biciklisti i biciklistkinje ne mogu da nestanu sa puta. Njihovo je da poštuju pravila i budu u saobraćaju vidljivi i oprezni. Vozači mogu da prilagode brzinu i razdaljinu situaciji na putu i da tako, kao bolje zaštićeni i manje ugroženi, vode računa o sebi i ostalim učesnicima u saobraćaju.
Instruktor se nevoljno složio, ali se nije ponašao kao da on može da uradi nešto u čitavom tom procesu. Primijeti i to da je on tu da kandidatkinju nauči da koristi komande i drži pravac, a da ona o Zakonu uči sama i to znanje pokazuje na testovima, koji ne uključuju pitanja o biciklistima u saobraćaju. Nije propustio da još jednom pomene da bi on ipak svu tu biciklističku priču popeo na staze i trotoare, jer „pusti ti taj Zakon, put je za auta.“
Time se moje učešće na ovom času vožnje završi.
Ostah da razmišljam o tome kako tretiramo jedni druge, kako mislimo o Zakonima za čije poznavanje smo odgovorni, kako radimo posao koji može – i hoće! – dugoročno i odlučujuće uticati na živote ljudi oko nas. U Beču i Kopenhagenu – gradovima u kojima sam naučila da vozim biciklo u gradskom saobraćaju – iskustvo je pokazalo da je povećan obim biciklističkog saobraćaja naveo vozače da uspore, da budu obazriviji, a time doveo do smanjenja broja saobraćajnih nesreća i saobraćajne buke na nivou čitavog grada. Onog popodneva u kom se sve ovo desilo izbrojala sam 26 ljudi na biciklu, u Podgorici, u sred ljeta, na manje od 3km pređenog puta. Biciklisti i biciklitkinje su, dakle, tu – i biće ih sve više. Možemo li se nadati pozitivnim efektima koje su iskusili drugi gradovi? Vjerujem da da. Na putu nam, pored svega ostalog, stoje i instruktori koji obučavaju buduće vozače tako da ovi zapamte da, kad nam je zgodno, Zakon možemo iskrenuti, iskriviti, ignorisati. A onda se svi zajedno čuditi što vozimo tako kako vozimo i ginemo tako kako ginemo.
(PCNEN)