„U Amsterdamu, ulice su ispunjene biciklima, ne samo kao sredstvom prevoza, već i kao izrazom slobode i jednakosti.“
Dejvid Birn
Kada dođeš u Nizozemsku, zemlju nižu od nivoa mora, naći ćeš mnoge stvari koje su tamo uobičejene i deo su svakodnevne rutine, a mi se još uvek pogađamo oko toga i pitamo da li nam je potrebno, ima li novca za to, a neki ljudi konstatuju da je to moguće samo tamo jer mi nismo Holandija i da je đavo sve odneo. Ali ipak kada stupiš na to tle, tu i tamo, oteto od mora prvo ćeš se suočiti sa multimodalnim transportom kojim ćeš za tili čas doći tamo gde si krenuo. Ako si stigao avionom, najlakše i najbrže je da pođeš na železničku stanicu odakle su ti dostupni vozovi za sve krajeve Holandije, ali i ostatka Evrope, ako si tamo krenuo. Takođe postoje i alternative u vidu autobusa i taksija, ako ti više odgovaraju.
Ja sam krenuo u Utreht na godišnju skupštinu Evropske biciklističke federacije, gde sam predstavljao našu organizaciju Biciklo.me. Sa aerodroma Shipol-a se tamo vozom znatno brže stiže nego što sam očekivao, jer juri vrtoglavom brzinom pa stigosmo u ovaj grad urbanog biciklizma i studenata za tili čas. Prošetasmo se do hotela, da malo protegnemo noge od dugotrajnog putovanja, uprkos činjenici da gradski autobusi svakih nekoliko minuta odlaze u tom pravcu. Inače, smeštaj u ovoj zemlji gde god da kreneš je ekstremno skup, pa su hoteli van samog centra nešto povoljniji, ali nisu ništa manje dostupni gostima gradskim saobraćajem, koji radi tačno i čovek se može pouzdati u njega, pa se za svega nekoliko minuta možete lagano prebaciti do bilo koje tačke u gradu koji broji oko 340000 stanovnika. Postoji više aplikacija kojima se može pratiti njegov rad i mogu se kupiti karte. Meni je najjednostavnije bilo koristiti beskontaktnu bankovnu karticu koju morate prineti validatoru dva puta, kada ulazite i na izlasku, da bi vam precizno naplatio koliko ste koristili autobus ili tramvaj. Ukoliko zaboravite da se odjavite iz sredstva gradskog prevoza možete očekivati skuplju vožnju, pa su svi korisnici vrlo prilježni i pažljivi oko ovoga. Ovde je sve tako jednostavno organizovano, opisano, obeleženo i prilagođeno svakome, da i ljudima koji su prvi put u Holandiji je jasno kako se treba ponašati u javnom saobraćaju.
Na konferenciji smo se sastali sa kolegama iz čitave Evrope, a najviše zajedničkog vremena smo potrošili sa kolegama i prijateljima iz regiona, što je eufemizam za bivšu Jugoslaviju. Osim mene, koji sam predstavljao Biciklo.me, tu su se našli i predstavnici stalnih članica: Sindikata biciklista iz Zagreba i Centra za životnu sredinu iz Banjaluke. Mariborska kolesarska mreža, HerzegovinaBike iz Mostara i Institut za mobilnost iz Srbije – koji tvore organizacije Sigurne staze iz Bora, Novosadska biciklistička inicijativa i Ulice za bicikliste iz Beograda – su primljene u stalno članstvo. Naša Slađa Lazarević, arhitektica iz Crne Gore, je izabrana u upravni odbor ECF. Usvojili smo budžet, razgovarali o temama usko vezanim za pozicioniranje organizacije u međunarodnim okvirima i dogovorili se šta i kako ćemo raditi u budućnosti.
Žitelji Utrehta su nepopravljivi biciklisti. I pored gotovo savršenog gradskog prevoza ogroman broj ljudi se prevozi na dva točka, a automobile koristi veoma mali broj vozača uprkos visokom standardu. Dakle, sve je obrnuto u odnosu na dešavanja u Podgorici, a i slične gradove na Balkanu, tako da za njih ne važi onaj aforizam ,,Prilagodio sam vožnju uslovima na putu. Nisam ni krenuo.“ – koji paradigmatično opisuje stanje naše urbane mobilnosti. Pomoćnik gradonačelnika Utrehta za saobraćaj Andre van Schi nas je upoznao sa činjenicom da planiraju povećanje udela biciklističkog saobraćaja sa 38% (2022) na 50% do 2029. Istakao je da postoji problem zagušenja biciklističkog saobraćaja jer građani Utrehta su odličili da voze bicikle i tačka. Ali to je neka druga priča. Ipak, prva priča je da je budžet Utrehta za ovaj napredak 100 miliona evra, što je teško uporediti sa bilo kojim drugim evropskim gradom, a nemoguće sa gradovima Tamnog Vilajeta Urbane Mobilnosti odakle dolazimo.
Ovde se na svakom koraku mogu uočiti prednosti aktivne mobilnosti, u prvom redu prilagođene biciklima. Moj utisak je da je i pešačenje palo u drugi plan, pred ogromnim potrebama vozača bicikala. Na centralnoj železničkoj stanici postoji najveća garaža na svetu gde se u svakom trenutku može smestiti 12500 bicikala, što je deo holandske politike kombinovanja biciklističkog i železničkog prevoza. Objekte sa sličnom namenom možete naći na svakoj železničkoj stanici u Holandiji.
Prva biciklistička ulica na svetu, gde je sav saobraćaj, prilagođen kretanju bicikala, a ostali učesnici u saobraćaju su dužni da se prilagode potrebama putnika na dva točka, je izgrađena upravo u ovom gradu i sve funkcioniše besprekorno. Inače, vozači motornih vozila su veoma uviđavni, a veoma bezbedno i oprezno se kreću kroz mnoštvo biciklista. Sličan odnos je i na ostalim saobraćajnicama.
Dokaz da zone gde je zabranjen ili ograničen saobraćaj motornih vozila pospešuju lokalni biznis možete naći na svakom obrtaju pedale, pa Zoki iz Ulica za bicikliste, Igor iz Sigurnih staza i ja svratismo u jednu sladoledžinicu da se zasladimo zajedno sa dečurlijom različitog uzrasta, roditeljima i ostalim namernicima koji se svuda slobodno kreću bez ikakve bojazni koju prouzrokuje agresivna vožnja motornih vozila. U turističkoj zoni ovog prelepog grada je to još izraženije, pa se svi krću peške ili biciklom.
Pošto Holandija izlazi na obale Severnog mora u svrhu urbane mobilnosti, ali i rečnog brodarstva, se koriste mnogobrojni kanali i zalivi koji duboko prodiru u kopno. Sva nizozemska naselja na najbolji mogući način povezana javnim prevozom i automobili se koriste samo koliko je najnužnije. Insistira se na multimodalnoj upotrebi železnice, bicikala i javnog prevoza, što daje izuzetne rezultate, pa je veoma lako prebaciti se od bilo koje tačke do neke druge širom Holandije.
Porediti uslove za urbanu mobilnost u ovoj izvrsno organizovanoj zemlji sa našom je bespredmetno, a verovatni i nije fer, jer je ona postala biciklocentrična na zahtev svesnih građana koji su zbog velikog broja stradale dece u saobraćaju tražili rešenje od političara i oni su im isporučili biciklizam, koji je unapredio urbanu mobilnost do neslućenih granica. Na drugoj strani naši građani su većinom postali podanici upecani na priče o identitetu, zastavama, himnama i ostalim ukrasima države a zaboravili na njenu suštinu, dok čekaju mrvice koje će pasti sa stola otuđene političke klase.
Nažalost, poslednja politička dešavanja u Crnoj Gori nas još više udaljavaju od planske izgradnje, koja je temelj održive urbane mobilnosti, a prioritet se daje neumerenoj investitorskoj gradnji čiji je cilj profit, a ne blagostanje naših građana, koje se ogleda i u kvalitetnim transportnim sistemima. Dosadašnji rezultati ovakvog primitivnog i krajnje zaostalog odnosa prema prostoru obeshrabruju, ali činjenica da negde postoji uređen sistem od kojeg ćemo moći da učimo daje nadu da će se i kod nas ustrojiti urbana, ali i svaka druga mobilnost, kada za to dođe vreme. A ono će doći onog trenutka kada donosioci odluka budu obučeni da sprovode mere Planova održive urbane mobilnosti (SUMP-ova) i da ne donose odluke ofrlje, već utemeljeno u znanju i planskim dokumentima.
Video zapisi:
- Biciklistička ulica u Utrehtu
- Najveća biciklistička garaža na svijetu u Utrehtu
- Parking za bicikla na željezničkoj stanici Zaandam u Amsterdamu
Dejan Tofčević